Moj bliski susret s profesionalnim udbašem!!!

Možda se ovoga događaja ne bih ni sjetio da ne pročitah ovih dana na jednom mediju nešto kao osvrt na rad bivše milicije, uspoređujući njihov rad i rad današnje policije.

Neki su to, ako je suditi po komentarima, shvatili kao žal za bivšom milicijom, ili čak i za bivšim sistemom, neki su to shvatili tek kao usporedbu, međutim, ne želim ulaziti ni analizirati bit tog osvrta, ali me je taj osvrt ponukao da ispričam jedan svoj događaj iz vremena te milicije, pa evo u nastavku slijedi taj događaj!!!

 

Piše: Ivan Filipović

 

Ispričati će vam jedan svoj “bliski susret” s profesionalnim udbašima.

To se dogodilo sredinom osamdesetih godina prošlog stoljeća, ja sam radio u Prozoru u jednoj birtiji, a česti gosti te birtije su bili dvojica profesionalnih udbaša iz policijske stanice Prozor.

To su dakle bili ljudi u civilu koji su sve čuli, sve vidjeli i sve znali!!!

A uz to što su bili česti gosti uglavnom su bili i zadnji gosti, pa sam često imao i žustre rasprave s njima oko napuštanja lokala!

Radno vrijeme je bilo do 22 sata, a oni su redovito ostajali i poslije 23 – 24 sata, čak po nekad i kasnije!

Kad bih zaključao u 22 sata onda bi počelo natezanje, ja, “dečki popijte to pa ćemo ići, fajront je”, oni, “nalij nam još po jednu pa ćemo ići”!!!

I to je tako trajalo, a onda bi uslijedio kompromis, a taj kompromis je bio takav da bih nalio, ne još po jednu nego koliko su god htjeli jer neće otići, a ja nisam imao načina otjerati ih!

Ako bi se nekad gazda i pojavio onda bi se priključio njima u toj JOŠ PO JEDNU i tako do dugo, dugo!!!

Jedne prilike ja sam negdje morao ići, bilo je prošlo 23 sata, ja im kažem dečki ovo je zadnje, naliti ću vam još po jednu i idemo,   kaže meni jedan od te dvojice, “mali, NE SERI I LIJI, LIJI DOK GOD JA BUDEM HTIO PITI, INAČE ĆU TE ZATVORITI KAO ŠTO SAM TI DAJIDŽU ZATVORIO!!!

Meni je se u istom trenutku smračilo, iako je svijetlo bilo upaljeno, prigušeno ali upaljeno.

Bez razmišljanja sam izišao iz šanka, prišao do tog udbaša, uhvatio ga lijevom rukom za prsa, prislonio ga uz zid, a desnicu sam već bio nategao da djelujem po glavuši!!!

I rekao sam mu, uz sočnu psovku koju ne želim ponavljati, HAJDE TO PONOVI JOŠ JEDANPUT!

U tom trenutku je onaj drugi udbaš uzeo moju ruku koja je već bila spremna za lansiranje, čvrsto me uhvatio s obje svoje ruke i rekao, “mali, ne budi lud, što kad ga i udariš, možeš ga pogaziti, ti se zatvora nećeš kutarisati, ne budi budala, ja ću njega voditi”!!!

I tako je i bilo, nisu ni popili, odveo ga je, i tu je priča završena, izbjegavao je susrete , a i ja sam brzo otišao odatle.

I što je tu čudno, mnogi će se pitati, tako su udbaši radili?

Naravno, ništa tu nije čudno, njihov uhodani način rada.

Ali je čudno što obitelj tog udbaša i danas dani vedri oblači nama u Rami!!!

I danas nam kroje sudbinu!

A još čudnije je što daidžini potomci daju potporu toj udbaševoj rodbini!!!

 

 

 

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *