Ženska posla

Piše: Ivan Filipović

Vozim se ja neki dan prema Prozoru, i u Ripcima me zaustavlja jedna gospođa.
Srednjih godina gospođa, ali dobro očuvana i dobro održavana.
Stanem ja, uđe ona, i sjedne, razgleda po autu, ugleda očenaše u autu, i reče “Bog, kako ste”.
Odgovorim joj, “Bog, hvala na pitanju, dobro sam, kako ste Vi”.
I tako, sjedne ona, krenem ja, i razgovor poteče, polako.
Ma evo, razišlo sve, pa nema se s kim ni u Prozor, eto, ovako iziđem na cestu pa tko stane.
Je, velim, tako je, ono tek da nešto kažem.
A odakle si ti, ako smijem pitati, upita me?
Smiješ, velim, već si pitala, čak smo i na ti u sekundi, a ja sam s Proslapa.
Kako se zoveš?
Filipović, Ivan Filipović.
Da nisi ti, slučajno, onaj što piše?
Glavom i bradom, jesam, taj sam.
E svaka ti čast, brte svaka ti čast.
Kažeš im sve u brk, pogotovo onim”pratrinama”, ma njima treba reći sve, samo eto…
De bolan, živ bio, eto, kad već pišeš, mogao si i napisati…
Eto nama je pričao Markan Ivaćov kako je on putovao iz Zagreba s autobusom, i s njim u autobusu bila jedna žena, i tako su započeli priču, odakle, šta, kako, kad je on rekao da je iz Rame, ona ga pitala jeli kod vas na župi fra M. T., on rekao je, ona njemu rekla; ” e ja s fra M. imam dite”!??

P.S. Rekla je ona meni njegovo ime i prezime, ali zbog korektnosti neću ga iznijeti!!!
I tako su se razvijali razgovori, amo, tamo, odakle si ti, ona reče iz Kiseljaka…
Pa eto, čujem da je fra M. svakakav, pa mogao bi ti to napisati, kad već pišeš…
Nema problema, kažem ja, napisat ću, samo moram znati Vaše ime, od koga sam čuo tu informaciju.
E nemoj očiju ti mene, nemoj živ bio, nemoj mene, eto kad neće Markan Ivaćov, neće ni on to da priča nikome, …
Pitali su njega neki da im on ispriča pa da oni napišu, on nije htio, nemoj živ bio, nemoj očiju ti mene spominjati, ja ne bi da se moje ime vrti oko toga, eto…
Di je belaj, šta će jadni čovjek, nikad ne znaš,…
Pitam je, Dobro gospođo, što Vi očekujete, da ja pišem o jednom čovjeku, bilo kojemu, a ne li jednom fratru, takve stvari na temelju Vaših Hoću kazat – neću kazat?
Pa eto, kako god hoćeš, možda bi bolje bilo.., eto ne moraš ti ni pisati, bolje bi bilo da ti nisam ni spominjala, ajde je…, kad je jezik brži od pameti.
U tome smo stigli na križanje, ja stao, ona izišla.
Šta sam dužna?
Ništa, hvala na informacijama.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *