Piše: Ivan Filipović

Sretnem neki dan jednog starog poznanika, pozdravimo se i onako usput ga upitam, što ima, kako si?
Veli mi, ma nema ništa i ima svašta, nikako sam, nikad gore.
Što je, velim, što te je dotjeralo dotle?
Nekako me tužno pogleda i reče, da me do ovoga dotjerao bilo tko sa strane, iz sela, ne bi mi bilo ni krivo niti bi me toliko bolilo, a to mi učini vlastito dijete, dijete za koje sam živio, dijete kojemu sam sve dao i još uvijek mu dajem, izgovorilo mi je ne puno ali toliko bolnih riječi da se nikad, da živim još tri života, ne mogu oporaviti!!!
Kaže, sve je počelo kad sam tom svome sinu rekao, pa sine dragi dokle misliš tako?
Tebi je već previše godina, a ponašaš se kao da si još u pubertetu.
Tvoje generacije imaju djecu, bore se za život, dodatne vrijednosti i u materijalnom i u ljudskom pogledu, a ti si još na početku.
Nisam ja to ni izgovorio, veli, a on se ustade i prosu gomilu pogrdnih riječi upućenih meni.
Što se ja bunim, ja sam tek obična bačva govana koje se već odavno trebala zakoturati u nepovrat!!!
Što ja imam pričati njemu koji živi po naprednim tehnologijama.
Sve mi to izreče u kratkom vremenu i još doda, ako mi se ne sviđa to što on radi onda mogu slobodno otići negdje gdje nema njega!!!
Zamisli, ja koji ga čitav život hranim i koji sam sve ovo što imamo stvorio, ako mi se ne sviđa neka idem i njemu ostavim sve da on u miru u tome uživa!!??
Upitah ga, je li to ti reče u afektu ili stvarno tako misliš?
Reče mi, ovo sve što sam ti rekao tako i mislim, čak i gore!!!
Pitam ga, sine dragi, otkud ti to?
Nismo te tako učili, ni ja ni pokojna ti mater?
Otkud ta mržnja u tebi?
Zapravo, mi smo ti dali svu ljubav svijeta, otkud ti mržnja, poglavito prema onome tko te hrani čitav život?
Nisam ti bio bačva govana dok sam ti ispunjavao želje, ili jesam?
I danas jedeš kruh koji ja pribavim, trošiš moj novac, voziš moje auto, ja sam za tebe bačva govana.
Kako možeš od bačve govana sve to uzeti?
Ustao sam, pogledao ga i nisam rekao ništa.
Nisam rekao jer nisam znao što reći, što bih god rekao ne bi imalo smisla.
Stao je s pričom, a ja sam tek dometnuo, zanimljiva priča.
Kaže on meni, nije to nikakva priča, poglavito ne zanimljiva.
To je moja tužna realnost, tužna činjenica.
Možda je za vas priča, za vas koji ćete to napisati i objaviti, ali to je za one koji to dožive gorka i teška realnost!!!
Objavi ti, veli mi, ne spominji mi ime, a slobodno ti objavi ako ti je baš zanimljiva priča.
Zaista kad malo razmisliš, čovjek je u pravu!!!