Piše: Ivan Filipović

Neki dan ulazim u Dom zdravlja u Prozoru jer me bolest natjerala, a ja to kažem na “izvanredni tehnički pregled” gdje me opazi jedan uposlenik te ustanove, inače poznanik, i upita me gdje sam krenuo?
Zar nije očito, pitah ga?
Ja mu rekoh odoh na “izvanredni tehnički pregled”.
Zastatao je na trenutak i nastavio pitati, pa to te i pitam, jesi li pošao liječiti se ili su tu po zadatku?
Nisam te dobro razumio što si htio reći pod tim “po zadatku”?
Zar ima još nešto u ovoj ustanovi da nije obrađeno?
Ima veli, itekako ima!!!
Ova ustanova krije još itekako kapitalnih stvari.
Velim mu, da me ovako ne boli sad bih te pozvao na kavu i da pričamo o tome.
Veli mi on, nema problema, dolazit ćeš to još na kontrole pa kad popuste bolovi bit ću ja tu opet i pričat ćemo.
Ali budi siguran da ćeš se itekako iznenaditi kad budeš čuo neke stvari.
Velim mu, hvala ti, stvarno sam naručen, a i bilo me, ali evo, ostavljam mogućnost razgovora prilikom nekih od kontrola i dolazaka u ovu ustanovu kako bi nastavili ovaj razgovor.
Vrlo rado, veli mi, i razišli smo se…