Ničeg se u životu nisam bojala osim samoće, i evo, stigla me samoća!!!

 

Piše: Ivan Filipović

 

U ovo vrijeme Došašća malo sam obilazio usamljene stare osobe.

Kod jedne bake sam se zadržao jer ona htjela razgovarati.

Pričala mi je o svemu.

Posebno o životu dok ih je bila puna kuća.

To je bio život, priča ona, kad se za Božić svi skupe veselju nema kraja.

Mislila sa da nikad neće ovo što je došlo, da sama budem za Božić.

Kad smo najmanje imali bilo je najveselije.

Nismo željeli ono što nemamo, zahvaljivali smo Bogu na onome što imamo!!!

Okupimo se oko stola u molitvi i zahvali Bogu, onda krenu božićne pjesme, a svi sretni.

Onda se stavi na stol ono što imamo, pojede se u slast i svako na svoju stranu…

Pitam je kako to danas nije moguće?

Odgovara mi, ” mi nismo željeli nemoguće, mi smo bili zahvalni na onome što imamo, a danas nije tako, danas se samo želi još i još, a nema zahvale”!!!

I još mi doda, ” nama je bilo manje važno što je na stolu, važnije nam je bilo tko je oko stola”!!!

Vidiš, ja danas nisam ni bez čega, imam sve, čak i previše, ali mi fali ono okupljanje i uživanje u malim stvarima”!!!

Bit će bolje, velim joj.

Neće sinko, neće sigurno, može biti samo gore, jer  narod se odriče Boga zbog bogatstva!!!