Pismo dida “Kikaša” s onoga svita unuku “Matanu” na ovome svitu.

Piše: Ivan Filipović

“Matane” sine, suzo didova, u što si mi se to pretvorio “Matane”?
Ne sličiš mi na sebe iz onih naših vrimena dok sam ja bio uz tebe, “Matane”!
Ne sličiš mi na onoga “Matana” kojeg sam ja učio o životu!
Ne sličiš mi na onog “Matana” koji je govorio; je dide, je, tako je, ja učim od najboljeg!
“Matane”, u što se pretvori?
“Matane”, i ime si svoje pogazio, i svoje i moje!
Moje si pogazio odmetnuvši se od onoga čemu sam te učio, a po svome gaziš, a znaš da sam ti dao ime po velikome čoviku, “Matane”!?
I ti sad pljuješ po tome imenu koje sam ti ja dao, onda pljuješ i po meni, “Matane”!
“Matane” zaboravljaš što nam je Vrtirepka uradila, i kako sam tebe ja poslušao da ne ode u bunar.
Tada si mi tvrdio da ti to ne bi nikad uradio, i da je ona žensko i slabija, i da joj treba oprostiti.
Ja ti vjerovao, “Matane”.
A nu sad “Matane”?
Ti si našao Vrtirepku u neviri!
I šta će “Matane” suzo didova, biti ta vaša dica, ako vam ih Bog dadne, šta će oni biti?
Oli Prosjaci, oli veziri?
E, “Matane”, “Matane”, kamo pusta srića “Matane” da sam tebe gurnuo u bunar kad htjedoh  Vrtirepku!
“Matane”, razočarao si me!
Izdao si me, “Matane”!
Prodao si me “Matane”!
Pljunuo si na moj grob, “Matane”!
I “Matane” poručujem ti,, ne dolazi vamo “Matane”, vamo mi na oči ne pomaljaj!!!